Pi­še: Dra­gan Haj­du­ko­vić

Ko su u ovom tre­nut­ku če­ti­ri naj­moć­ni­ja čo­vje­ka u Cr­noj Go­ri? Evo ime­na če­ti­ri čo­vje­ka ko­ji su po­sled­nja na­da Cr­ne Go­re, jer ima­ju moć da pro­mi­je­ne isto­ri­ju i za­u­sta­ve su­no­vrat na­še dr­ža­ve. Pr­vi je Gen­ci Ni­man­be­gu, dru­gi i tre­ći su Er­vin Ibra­hi­mo­vić i Ne­džad Dre­še­vić, a če­tvr­ti je, ka­ko ga ja zo­vem, hr­vat­ski „ma­li princ“ Adri­jan Vuk­sa­no­vić. To su po­sla­ni­ci Al­ba­na­ca, Bo­šnja­ka i Hr­va­ta u no­voj Skup­šti­ni Cr­ne Go­re, igrom slu­ča­ja naj­moć­ni­ji po­sla­ni­ci ko­ji mo­gu da pre­ki­nu neo­gra­ni­če­nu vlast taj­kun­skog vr­ha DPS i SD. Pred nji­ma je ve­li­ka od­go­vor­nost i oba­ve­za da upr­kos ne­iz­bje­žnim stra­šnim pri­ti­sci­ma ko­ji­ma će bi­ti iz­lo­že­ni, isto­vre­me­no bu­du i ne­po­ko­le­blji­vi bor­ci za do­bro i na­pre­dak Cr­ne Go­re i ne­po­ko­le­blji­vi za­štit­ni­ci pra­va, in­te­re­sa i do­sto­jan­stva na­ro­da iz ko­ga po­ti­ču. U prin­ci­pu oni u Skup­šti­ni Cr­ne Go­re od­lu­ču­ju je­di­no pre­ma svo­me zna­nju, pa­me­ti i sa­vje­sti i ne­ma­ju oba­ve­zu da slu­ša­ju bi­lo ko­ga (pa čak ni par­ti­je iz ko­jih do­la­ze). Pi­šem s na­dom da im mo­je ide­je mo­gu bi­ti pod­sti­caj za do­dat­no raz­mi­šlja­nje pri­je ne­go što do­ne­su od­lu­ku.
Cr­noj Go­ri tre­ba bit­no dru­ga­či­ja vla­da­vi­na ne­go do sa­da; po­treb­ni su no­vi lju­di i ve­ća moć gra­đa­na u od­lu­či­va­nju. Zbog to­ga, po mom mi­šlje­nju, pri­je bi­lo ka­kvih raz­go­vo­ra o for­mi­ra­nju no­ve vla­de, če­ti­ri po­sla­ni­ka ma­njin­skih par­ti­ja tre­ba da usvo­je tri prin­ci­pa.
Pr­vi, ap­so­lut­no oba­ve­zni prin­cip je da u no­voj vla­di ne mo­gu bi­ti lju­di ko­ji su već bi­li u vla­di osam ili vi­še go­di­na.
Dru­gi, ap­so­lut­no oba­ve­zan prin­cip je da se gra­đa­ni­ma omo­gu­ći di­rekt­no od­lu­či­va­nje na re­fe­ren­du­mi­ma švaj­car­skog ti­pa o če­mu sam vi­še pu­ta pi­sao. Tre­ći, po me­ni po­že­ljan, ali ne i oba­ve­zan prin­cip je da u vla­di ne mo­že bi­ti ni­ko sta­ri­ji od 50 go­di­na. Ka­žem ovo kao čo­vjek ko­ji pri­pa­da ge­ne­ra­ci­ja­ma sta­ri­jim od 50 go­di­na, da­kle ge­ne­ra­ci­ja­ma ko­je su do­ži­vje­le naj­ve­ći ži­vot­ni po­raz i uči­ni­le naj­ve­ći zlo­čin ko­ji ne­ka ge­ne­ra­ci­ja mo­že da uči­ni, a to je da dje­ca ži­ve mno­go go­re od ro­di­te­lja. Ma­da će vam to ma­lo ko pri­zna­ti, na­še ge­ne­ra­ci­je tre­ba da klek­nu na ko­lje­na i za­mo­le za opro­štaj sve ge­ne­ra­ci­je ro­đe­ne po­sli­je 1974. go­di­ne; gra­đa­ni ro­đe­ni 1974. su po­sta­li pu­no­ljet­ni 1992. i ni­je­dan dan ži­vo­ta kao pu­no­ljet­ni ni­je­su pro­ve­li u nor­mal­noj dr­ža­vi... Ži­vot od­ra­slih lju­di im je gre­ška­ma na­ših ge­ne­ra­ci­ja uni­šten ta­man ka­da je tre­ba­lo da poč­ne. Zbog to­ga bi bi­lo pra­ved­no da sta­ri­jih od 50 go­di­na ne­ma u no­voj vla­di; zad­nji je čas da mla­đi ko­nač­no pre­u­zmu sud­bi­nu u svo­je ru­ke.
Po­sli­je usva­ja­nja ovih prin­ci­pa, po­sla­ni­ci Al­ba­na­ca, Bo­šnja­ka i Hr­va­ta bi tre­ba­lo da in­si­sti­ra­ju na vla­di na­ci­o­nal­nog je­din­stva i spa­sa. U no­voj vla­di od 24 čla­na ma­njin­ske par­ti­je bi tre­ba­lo da ima­ju jed­nu tre­ći­nu mi­ni­sta­ra (8 od 24) uklju­ču­ju­ći tri pot­pred­sjed­ni­ka vla­de (ili dva pot­pred­sjed­ni­ka i pred­sjed­nik vla­de). Ova­ko ve­li­ki broj mi­ni­sta­ra iz re­do­va Al­ba­na­ca, Hr­va­ta i Bo­šnja­ka je neo­p­ho­dan, jer je­di­no ta­ko mo­gu da osi­gu­ra­ju sta­bil­nost i bu­du fak­tor sma­nje­nja ten­zi­ja i po­mi­re­nja u ta­ko mje­šo­vi­toj vla­di. Pre­o­sta­le dvi­je tre­ći­ne mje­sta bi tre­ba­lo ras­po­re­di­ti na sle­de­ći na­čin: sa­da­šnja opo­zi­ci­ja bi do­bi­la tre­ći­nu plus jed­no mi­ni­star­sko mje­sto (9 od 24), a DPS+SD jed­nu tre­ći­nu mi­nus jed­no mje­sto (7 od 24)... Ti­me bi bi­la is­po­što­va­na vo­lja gra­đa­na ko­ji su, ne ra­ču­na­ju­ći ma­njin­ske pa­ti­je, po pr­vi put re­zul­ta­tom 39:38 da­li po­bje­du opo­zi­ci­ji. U vla­di na­ci­o­nal­nog je­din­stva i spa­sa, naj­zna­čaj­ni­je od­lu­ke za eko­nom­ski raz­voj i oču­va­nje pri­vre­de i te­ri­to­ri­je tre­ba­lo bi do­no­si­ti dvo­tre­ćin­skom ve­ći­nom.
Vla­da na­ci­o­nal­nog je­din­stva i spa­sa je naj­bo­lje rje­še­nje. Po­sto­je još sa­mo dvi­je mo­guć­no­sti.
Pr­va mo­guć­nost je da po­sla­ni­ci ma­njin­skih par­ti­ja pro­mi­je­ne ve­ćin­sku vo­lju 39:38 i da omo­gu­će na­sta­vak sa­da­šnje vla­sti, a ti­me i na­sta­vak ka­ta­stro­fal­nog vo­đe­nja dr­ža­ve i obez­vre­đi­va­nja cr­no­gor­ske te­ri­to­ri­je i pri­vre­de. Na du­že sta­ze to je naj­go­re, tač­ni­je ka­ta­stro­fal­no rje­še­nje i za njih i za Cr­nu Go­ru, po­go­to­vo ako bi odr­ža­li vlast bez pret­hod­nog na­me­ta­nja uslo­va da no­vi mi­ni­stri ni­su pret­hod­no bi­li mi­ni­stri osam ili vi­še go­di­na i bez pra­va gra­đa­na na di­rekt­no od­lu­či­va­nje.
Dru­ga mo­guć­nost je da sa­da­šnju vlast po­ša­lju u opo­zi­ci­ju, bi­lo di­rekt­nim uče­šćem u no­voj vla­di za­jed­no sa opo­zi­ci­jom, bi­lo po­dr­škom ma­njin­skoj vla­di opo­zi­ci­je (ma­da mi­slim da je to mno­go sla­bi­je rje­še­nje od di­rekt­nog uče­šća u vla­di). Po­što opo­zi­ci­ja ima 39 po­sla­ni­ka, ma­te­ma­tič­ki bi bi­la do­volj­na i po­dr­ška sa­mo 2 od 4 po­sla­ni­ka ma­njin­skih par­ti­ja, ali bi ta­kvom mi­ni­mal­nom po­dr­škom vla­da ima­la ma­nju sta­bil­nost i kre­di­bi­li­tet.
Mo­lim po­sla­ni­ke Al­ba­na­ca, Bo­šnja­ka i Hr­va­ta da shva­te da ima­ju moć da na­met­nu neo­p­hod­ne uslo­ve za pre­po­rod Cr­ne Go­re. Naj­kra­će oni su u ovom tre­nut­ku moć­ni­ji i od naj­moć­ni­jih li­de­ra vla­sti i opo­zi­ci­je; htio ili ne htio, sva­ko mo­ra da ih slu­ša i sva­ko mo­ra da pri­hva­ti nji­hov dik­tat za do­bro Cr­ne Go­re. Go­spo­do po­sla­ni­ci, is­ko­ri­sti­te tu moć za na­pre­dak Cr­ne Go­re i na­ro­da iz ko­jih do­la­zi­te. Od­luč­no, hra­bro, bez kom­plek­sa ma­nje vri­jed­no­sti i po­da­nič­kog men­ta­li­te­ta. Znam da će­te mo­ra­ti da se od­u­pre­te sna­žnim pri­ti­sci­ma vla­sti, a vje­ro­vat­no i pri­ti­sci­ma va­ših pa­ri­ja ko­je su to­kom du­gog ni­za go­di­na (ja uvi­jek otvo­re­no go­vo­rim) raz­vi­le i in­te­re­snu i po­da­nič­ku ve­za­nost za DPS. Sud­bi­na Cr­ne Go­re je u va­šim ru­ka­ma. Bu­di­te do­stoj­ni ča­sti, sre­će i od­go­vor­no­sti ko­ju vam je do­di­je­li­la isto­ri­ja.